Biografija

Nesalomive je osnovao gitarista i pevač Aleksandar Đukić (ex TV Moroni) septembra 1986. godine. Pored njega prvu postavu su činili basista Bojan Vulin i bubnjar Relja Mirković (ex „Duh Nibor“). Novembra 1986. godine su uradili prvih šest demo snimaka koji su emitovani na lokalnim radio stanicama. Prvi nastup su imali u velikoj Sali Doma omladine u Beogradu decembra 1986. godine kao predgrupa Partibrejkersima.

Relja Mirković je napustio sastav januara 1987. godine i tada su dolaskom novih članova prerasli u kvartet: Aleksandar Đukić (vokal), Bojan Vulin (gitara), Logan Šušnjić (bas) i Branislav Popović (bubnjevi). U ovoj postavi su radili tokom 1987. i 1988. godine i frekventno su nastupali u praktično svim beogradskim koncertnim prostorima od klubova do većih svirki u Domu omladine i SKC-u.
Na predlog beogradskog “Radija B 92” 1987. godine su snimili kompoziciju „Ja imam ideju“. Sa snimcima drugih novih sastava ona je objavljena na albumu „101 otkucaj u Ritmu Srca“ (ZKP RTV LJ 1988.) koji su zajednički pripremili “Radio 101” iz Zagreba i “Radio B 92”. Pesma je dobila značajan airplay u Srbiji, a ostavila je traga i u Hrvatskoj što je potvrđeno na izuzetno uspeloj koncertnoj promociji albuma u zagrebačkom klubu „Kulušić“.
U jesen 1988. godine su snimili pesmu „95 52 95“ koja je odmah po ulasku na listu „Diskomer“ Radija “Studio B“ dospela na treće mesto. Emitovale su je najvažnije beogradske radio stanice a TV Beograd je snimila spot za emisiju „Hit meseca“ na čijoj listi je „95 52 95“ provela duže vreme.
Početkom 1989. godine Logan Šušnjić je napustio sastav, a zamenio ga je iskusni beogradski basista Predrag Milanović. Na proleće iste godine usledio je poziv za učešće na omladinskom festivalu „Subotica ’89“. Nesalomivi su bili finalisti festivala, a pesma „95 52 95“ je na poziciji „A 1“ objavljena na kompilacijskom albumu „Subotica ’89“ (RU „Veljko Vlahović“ 1989.). To je rezultiralo značajnim emitovanjem pesme u radio programima širom ondašnje Jugoslavije. Odmah posle festivala u Subotici, Nesalomivi su zajedno sa nekim od najvećih Yu sastava tog vremena, nastupali na velikom besplatnom koncertu ispred beogradskog SKC-a pred više od 15.000 ljudi.
Juna 1989. godine Branislav Popović je otišao u vojsku, a na njegovo mesto je stupio bubnjar Vlada Funtek. Ovo je bila poslednja personalna promena u grupi kroz koju je za tri godine rada prošlo sedam muzičara. Uprkos rastućem interesu za grupu, razgovori sa diskografskim kućama nisu doneli rezultate i zvanično su prestali sa radom avgusta 1989. godine.

Sada

U proleće 2008. godine originalni članovi Nesalomivih Aleksandar Đukić (bas, vokal), Bojan Vulin (gitara) i Branislav Popović (bubnjevi) su rešili da ponovo počnu sa radom. Đukićeve pesme iz osamdesetih su reaktivirane uz blaga aranžmanska doterivanja a tom materijalu je pridodat i niz novih tema. Povratnički koncert su imali u beogradskom klubu „Blue Moon“ 14. juna 2008. godine. Za njim je usledio niz uspešnih nastupa u beogradskim klubovima. Na inicijativu srpskog ogranka kompanije „Dallas Records“, maja 2009. godine su ušli u studio i snimili album prvenac „Isti onaj dečak“ i to tačno dvadeset godina posle vremena kada je on mogao da bude objavljen.

Izvodi iz recenzija

Popboks
Ako bi se ekonomičnosti i recenzentskog dajdžestvovanja radi morala izvesti vivisekcija zvuka Nesalomivih (zvuka od kog nisu odustali ni u ovoj inkarnaciji, 20 godina (i to kakvih!) kasnije) , to bi izgledalo otprilike ovako: u korenu to je belački soul oslonjen, kako red i nalaže, na umereni blues, stabljika se oslanja na punk-osnovu, dok cvet u sebi krije fascinaciju čistim i jednostavnim power-popom... Premda daleko od zaslepljujućeg sjaja čudnim sticajem okolnosti nestalog dijamanta, album (tačnije zbirka pesama) Nesalomovih Isti onaj dečak daje povoda za malo radosti kolekcionarima, zaluđenicima za istoriju YU popa, a nadamo se da će na taj žur zalutati i neki manje upućen civil.
Zoran Janković


Dobre vibracije
Superiorna svirka, inteligentni tekstovi i čista produkcija čine od ovog albuma jedno muzičko delo koje bi trebalo imati u svojoj kolekciji, jer se i u pesmama  i muzici mogu pronaći mnogi pripadnici tadašnjeg "talasa". Šarm i optimizam grupe je vrlo zarazan, tako da je ovo ploča kojoj ćete se rado vraćati.
Slobodan Vlaketić

City magazin
Aleksandar Đukić Đuka možda je najbolje čuvana tajna beogradskog popa svih vremena. Čovek koji se tri decenije borio sa demonima nesnimljenih albuma, čovek koga generacija prepoznaje, voli i poštuje i čovek koji današnjoj omladini ne znači skoro ništa... Neočekivano, album zvuči kao najbeogradskiji album ikad snimljen: Đukin maniristički vokal (plus harmonije), Vulinova sigurna i elokventna gitara i bubnjevi Branislava Popovića koji poput neke ritmične pur-pene zadržavaju muskulaturu pesama... Verovatno je trebalo da prođe baš toliko vremena da bi se ispravila jedna karmička nepravda i da naš omiljeni mali beogradski bend bez albuma dobije jedan veliki i dugooočekivani album koji govori o onome što govore svi veliki albumi – o povratku kući.
Aleksandar S. Janković